Gledano iz očiju tinejdžera (a trebalo bi vremenska mašina baaaaš da se pomuči da bi nas vratila tamo), napuniti osamnaest godina je tako nedostižna granica. Kada upijate kao sunđer nova iskustva, stičete status punopravnog građanina i odgovorni ste za svoje postupke (samo toga nikada niste svesni), ta magična granica 18, koju treba preći je itekako za poštovati i pravo vreme da snimite prvi demo snimak, kao što je to bilo u ovoj epizodi Dosijea X, pod nazivom POTRES.

Nije bilo mnogo prilike da ispričam priču o počecima rada benda, jer ih nisam ni preživljavao, ali kao najmlađi pridošli član svakako sam se divio i igrao svoju ulogu manijakalne publike, željne za lokalnim herojima koji sviraju punk!

Nekako, kada listam arhivu u svojoj glavi, ovaj bend je sve nekako radio u nevreme. Ne meteorološki, već društveno-politički nepogodno vreme za bilo kakav progres. Startovao je 1991. Godine (5. juna) u vreme raspada bivše države i prvi ozbiljan album, u ozbiljnoj postavi, snimanje prvog spota, u to vreme ozbiljan izdavač... sve, sve, sve... ali nekome je palo na pamet da baš u to vreme rasčišćava račune i bombarduje državu. Mislim, nije država kriva, al’ ajde. Zajednički neprijatelj društvo se očigledno zamerio svetskim silama, a nama... odavno pre toga. Nemojte se truditi da sada pohvatate sve bitne datume; kasnije u tekstu kada malo prošaram ciframa, biće vam logičnije.

1991. - Znam, suvoparno je čitati biografije koje liče jedne na drugu, a naročito o samim počecima, ali to je valjda zapisano nekim kodom i sve se odvija po proverenom receptu. Dakle, u početku, kao i uvek, nepatvorena energija je pokrenula avanturistički duh dva momka, koji su praktično instrumente videli samo na televiziji i u izlozima nekih prodavnica sa nedostižnim cenama i koji su krenuli da izgrađuju sebe i kao muzičare i kao ljude kroz ovaj bend. Prevedeno, nisu znali da drže instrumente, a da ne polemišemo o sviranju. Rudarski su vežbali i uz pomoć par drugara iz ulice, nastupili kao bend Potres na festivalu mladih bendova, koji je održan na Sportskom centru u Smederevu; inače iz punk perspektive, mesto na kome su nastupali obskurni izvođači, poput Bijelog Dugmeta i Lepe Brene :-) I pored sve muke i gitare koja se direktno uključivala u struju (220V).... ček, ček.... hm... struja služi da bi se postigla indukcija magneta, koja tako vibracije žica prenosi u predpojačalo... Hej!!!! Pa to je bila gitara sa aktivnom elektronikom, što je ultra-popularno kod današnjih modernih bendova. E... možda smo mi izmislili i struju pre Tesle, samo ne znamo ;-)... hm... zeneo sam se... dakle često volim da citiram Zvrleta iz ranijih biografija: „Potres je bio još jedan u moru Smederevskih srednjoškolskih bendova koji je obilovao ogromnom energijom, pa nije redak slučaj da se energija sa bine transformisala u agresiju ispred, tako da su tuče na koncertima bila normalna pojava“.

1992. – Naravno da smo živeli deset godina pre, ili čak mnogo više godina pre, Alija Sirotanović bi bio pozer, a novčanice bi bile štampane sa našim likom. Dakle rudarski posao je bio niizčega stvoriti prvi demo snimak, a odmah potom, drugi i treći, koji su u takvoj konstalaciji koštali pravog Fiću. Doduše, koštao je i oštećenje sluha pola komšiluka, ali preskočimo to. Dakle, bez mnogo opcija, studio „Classic“ je bio destinacija, gotov proizvod izdat za Predskazanje Tapes pod nazivom „Život je lep“; kao što gore rekoh, prema receptu danas priznatijih Ritam Nereda, Generacija bez budućnosti, Direktori, koji su istim putem išli sa nama, rame uz rame. Naravno da ne ide sve glatko, česta previranja i promene u sastavu tima, malo sputavaju tu energiju, ali volju nikako. Vucaranje pojačala na brdovitom terenu, po 5km u jednom smeru, kako bi se odsviralo 3 sata probe, svakako je za Ginisa, ali ne kao pohvala, već kao pokuda predmeta psihijatrijske ustanove koja nije utamničila ove mlade slučajeve.

1993. – Konačno je i bubnjar propevao. Promenjen je studio. Iz beogradskog, pravo u legendarni studio u Malim Pčelicama (Kragujevac) - u studio „Češnjak“. Zasluženo su počeli da niču grafiti po zgradama sa legendarnim stihovima i po stranicama u to vreme mnogobrojnih fanzina (fanzin-prevod za današnju populaciju-D.I.Y časopis/bilten za popularizaciju subkulturnih delovanja). Moglo bi se reći uspeh je bio zagarantovan. Promocija u rodnom gradu bila je ispraćena sa preko 400 posetilaca, što je u to vreme bilo nepojmljivo za mnoge bendove većeg kalibra. Promocijom je zaokružena jedna faza i članovi su bili pristojno ispraćeni na odsluženje vojne obaveze.

1995. – Dvanest meseci vojevanja, itekako je dovoljno da se čovek preispita, primi uticaj raznoraznih situacija i ljudi, i smelo zakorači u jednu novu fazu; kako u ličnom, tako i u „profesionalnom“ životu. Raznorazna lična osećanja i teskoba situacije iznjedrili su jedan album koji je prilično drugačiji od prethodnog. Kažem album, jer je snimljen u jednom dahu, a ne kao prošlo izdanje, koje je skupina više demo snimaka. „Trka je počela“ (Predskazanje Tapes) je novi pristup i širi pogledi su možda u tom trenutku bili preveliki zalogaj za friške vojnike, momke u punoj snazi, željne da nastave put koji je na trenutak (koji traje kao večnost) bio prekinut. Očigledno je mnogo faktora uključeno i energija se ovaj put otela kontroli, te je eksperimentisanje sa aranžmanima i koketiranje sa raznim žanrovima bilo sveprisutno. Možda i previše. No, podrška fanzina nije prestajala i svi su progutali album, kao maca slaninu. Bez obzira što je u to vreme i mainstream scena koketirala sa aždajama poput Goblina, Dža ili Bu i mnogima koji su imali punk-fundament, postojalo je i mesto za majušni Potres; u srcima i fanzinima. Okončanje previranja na ovim prostorima i grafit sa stihovima „Starci radujte se, omladina opet gine“ je konačno ostao samo na stanicama istorijske čitanke.

1997. – Svesni svoje nesvesti i bogatiji za još koje iskustvo nisu dovoljni filozofski parametri da ukrote život i priključenije Potresa. Žitije se nastavlja. Pogađate već, nova faza, ali ne potpuno. Samo deo. Izljubismo se s „Češnjakom“ i uputismo u „Matrix“, Veternik (Novi Sad) kod povratnika iz Londona, Marinka Vukmanovića, legendarnog basiste Pekinške Patke, koji je već kao producent domaćem tržištu bio poznat po antologijskom albumu Ritma Nereda „Nikog nema“. Tu nastaje još jedno vojevanje, koje do dana današnjeg nije prestalo i ubira plodove uspeha za ubuduće. Snimljeni EP „Mene može imati svako“ i istoimena pesma, možda najveći hit u dosadašnjoj karijeri benda, ispostili su dotadašnje članove i još jedna prekretnica je bila na pomolu. Jedinim, do tada, originalnim članovima Zvrletu i Darku pridružili su se Ristić Bros., Borko i Srećko. Podmladak je očigledno bio pravi potez i logično rešenje, jer je celovečno prijateljstvo konačno otelotvoreno u novi bend i sledeće godine u još jedan, pravi, pravcati album.

1998. - Od neardentalskog do kromanjonskog punka bilo je potrebno ovoliko godina. Gore pomenuti pravi pravcati album je normalan sled događaja. Odlično! Ja sam ga premijerno čuo iz prve ruke u jednom malom kućerku, u sobi novopečenog studenta i taze člana Potresa (Borka), u ulici 29. Novembra (sada Bulevaru Despota Stefana) u Beogradu. Bio sam fasciniran ska pesmom, koja za Potres nije novina, jer su i ranije eksperimentisali, ali ova je zvučala poput evropskih elegijskih tvorevina. Maestralno! Naravno, oberučke sam pristao da živim Potres. Da stvaram i moram priznati, posle toliko zajedničkih svirki Eraserheada i Potresa, nekako očekivao. Album pod nazivom „Treća smena“ je trebalo da bude izdat kao split CD sa novosadskom Provokacijom za holandskog izdavača Nordisk, ali pošto je toliko odskakao od sve muzike do tada čute sa diskova ovog izdavača, album je izdat samostalno, za novu etiketu, Sick Mind Holandija. Za nas u Srbiji Internet je bio u povoju, ali za druge kontinente je to bilo kao dobar dan. Stizale su recenzije iz Čilea, Poljske i neke sa Ostrva, što je samo probudilo svest u nama da se desilo nešto jako ozbiljno. Domaći izdavač ITMM je izdao album na kaseti i usnimio kadrove za budući spot, budućeg hita; nekoliko dana pre bombardovanja.

1999. - Montažu smo čekali 9 meseci, taman kada se euforija i poslednji atom života kao benda počeo gasiti. Zamalo se ugasio. Prvi impuls je bio poziv izdavača za turneju po Belgiji i Holandiji, koju nismo mogli da realizujemo zbog izolacije u kojoj je država bila. Vize je praktično samo predsednikova porodica mogla imati i to u vreme Božićnijeh praznika. Šamar je bio dovoljan da shvatimo gde nam je mesto.

2000. - Međutim, ako ne možemo fizički biti korak preko granice, onda možemo poslati našeg izaslanika, dve pesme premijerno usnimljene, sad je već suvišno pominjati gde, za kompilaciju „Never Say Die vol. 1“. Ovo je za mene veoma značajno, jer sam konačno ostavio trag u diskografiji benda. Lični pečat. Možda slede mračne godine kad vratim film, ali neka pauza je morala nastupiti posle toliko aktivnih godina; za njih, a ja sam razjapljenih usta čekao da se nešto desi. Konačno je to ta postava, to je taj album vredan mesta na policama svih ozbiljnih kolekcionara, ali jednostavno smo se ugasili. Svirali smo često, pravili žurke i tradicionalno posećivali ispitana mesta za sviranje, čisto ne bi li overili prisustvo na sceni. I desilo se krajem 2001. godine, kada je stigao sekundarni impuls u vidu finansijskog momenta za snimanje novog albuma. Vredno smo zagrizli i po studijama i po studijima. Probe su premeštene na novu lokaciju (Beograd; do tada su se odvijale u rodnom Smederevu). Hm... sada su mi neke stvari jasnije!!! Elem, probe su ranije bile maratonske, a u rupi gde dva sata izjedu studentski džeparac očas posla, mora se biti ekspeditivan. U stvari, to je pravi razlog zašto su pesme koje su nastajale u tim studijima brže i agresivnije; memla je krstila agresivnost, a tajming i želja da izađemo odatle što pre, da ne bi navukli neku jevtiku, doprinelo na brzini I to nije sve! Toliko smo se uporočili i navukli na otrov za pacove, te smo počeli da tripujemo da nam fali još jedan instrument?! Saksofon! Nastupali smo u više navrata, eksploatisali repertoar Madnessa i pravili nove stvari sa sax deonicama, ali prosto, postalo je nepodnošljivo kada sax player nije znao da osnovna skala ima osam tonova, a ne samo 3,5 (naravno ova polovina je fušerica). I tako sve do...

2003. – Oduvek su strane investicije bujale na plodnom srpskom tlu, pa je tako i holandski gulden zasluženo završio u džepu Matrixa, potkrepivši trud našeg gurua za album uz koji su odrastali novi naraštaji. „El Grande“... još jednom podrška domaće distribucije Bad Man Records, ali.. opet nevreme! Sada nije ni društveno-političko, a još manje meteorološko, već nakon silnih ženidbi (čitaj, rad na kvantitetu ekipe za koncerte), usledio je odlazak u vojsku nas pridošlica u Potres. Jedan drugome do uveta, jedan za drugim mobilisani za boj. Potres-majka Jugovića, mora da trpi. No pre svega toga, poslednji momenat uhvatismo da osetimo ukus nečega što je malo ko od „manjih“ bendova, do tada okusio. Turneja! Slovenija je bila odredište i tri koncerta (Ljubljana, festival u Ljutomeru i Kranj). Mnogo živopisnih avantura raznelo nas je na komade i napunilo ego do maksimuma. April 2004. Poslednja svirka pred trogodišnju koncertnu pauzu i jednu jedinu računsku operaciju-množenje. No, nema razloga da album ne živi. Sve belosvetske, kolekcionarske protuve i psihopate, koje su se domogle izdanja Sick Minda i novog izdanja benda koji peva na srpskom, a koji jedan Čileanac ič ne razume, ubira epitete (naravno da smo im sve preveli na maternji engleski, šta se ložite) masterpiece-2004. Sa ovog albuma se izdvajaju hitovi koji bude sećanja na grafit-dane Potres početaka i stihovima „Suviše pijani“ kićeni su neboderi susedne nam Republike Hrvatske. Izdvaja se i decenijski hit Eraserheada, „Skrivena kamera“, koja i dan danas budi poslednje atome snage verne publike na koncertima, posle koje se može mirno leći spavati, jer je koncert za njih završen.

2007. – Comeback! 21. Mart je koncertom u beogradskom klubu „Danguba“ promovisan i Darkov novi bend, Gavrilo Princip, bend nastao u jazu Potresove karijere. Poput primitivnih oblika života, iz jednog jezgra nastala su dva organizma koja će dosta dugo marširati istim korakom. Publika nas je bila i gladna i žedna. Učestali su koncerti, koje smo ovekovečili i amaterskim pokretnim slikama, koje su krajem godine pribeležene na prvom DVD izdanju „Sad Yury Tour 2007“. Znate, kada imate nekakvu mašineriju, istkanu od mnogih prenosnih mehanizama iliti zupčanika, lagera i slično, i kada nakon nerabaćenja svaki od tih uskih grla korodira, teško je za kratko vreme sve to podmazati, sve bore išibane vetrovima očistiti od nanešene prljavštine. Konačno, vratili smo se u formu i tokom 2008. pripremili pesme za maxi singl. Kako Borko reče, odnosno kako je počeo taj naš nastup: „Za sedamnaest godina, samo smo dva puta izašli van granica zemlje. Malo je u p....“. Da, drugi izlazak i to u Federaciju BiH, Grebnice, u Posavini, tik uz granicu sa Hrvatskom. Festival, gde upoznasmo mnoge dobre ljude, kojima je naše ime nešto značilo. Dodatna satisfakcija.

2009. – I evo ga, novo snimanje, stara ekipa, ali unutar sebe, novi mi. Nove ideje i dosta iskustva. Potpuno novi pristup i rad pod dirigentskom palicom, kakav smo oduvek želeli i željno isčekivali. Kakvi smo mi mazohisti ;-) Jeste maxi singl, ali je trajalo kao da smo pravili dva albuma. Znatno oslabljeni, jer je dosadašnji autor većine pesama, Darko, posustao. Novi zvuk, primeren našim godinama i logičan napredak. EP „Doza stvarnosti“ biće realizovan u sopstvenoj režiji, potpuni DIY. Realizacijom planova ćemo se pozabaviti mi, a istoriju nadalje zapisujete vi...

U Beogradu, 17. Marta 2009.

.eraserhead.